Насловна страна  |   Контакт  |   Latinica  |   Ћирилица  |   English  
 
19.2.2014.

Нови живот после вишегодишњег породичног пакла

Николина Јелић са деветоро деце отишла из Горњег Лајковца јер није могла даље да трпи да је муж малтретира и туче. – После боравка у Сигурној кући вратила се у родни Сурчин, где она и најстарији син раде и издржавају породицу

Осам или девет векни хлеба дневно, неколико литара млека и јогурта, пет килограма кромпира, мало паризера или неколико виршли само су неке од намирница које свакога дана мора да има на столу десеточлана породица Јелић из Сурчина. То је минимум хране која им је потребна како би „прегурали дан”. Ако добију чоколаду, уситне је на коцкице како би је сви бар пробали, банану поделе на десет колутова, а редовно прате акције снижења како би купили намирнице које су најјефтиније. Машину за веш морају да укључе три или четири пута дневно, а гардеробу наслеђују једни од других.

И поред свега што им недостаје и чињенице да немају ни сопствени кров над главом, деветоро деце Николине Јелић сада је срећно, јер су пре неколико месеци успели да се спасу од страхоте породичног насиља којем је мајка годинама била изложена.

Са сетом у очима, Николина објашњава да је „преживела све и свашта, али да је због деце одлучила да стисне зубе, узме живот у своје руке и учини све да они имају нормално детињство”.

– Ја сам из Сурчина. Удала сам се у селу Горњи Лајковац, код Мионице. И деца и ја смо преживели паклени период. Муж ме је малтретирао. Били смо принуђени да боравимо у Сигурној кући. Када смо изашли сместили смо се код мојих родитеља. На неколико дана. Затим смо нашли кућу. У њој сада живимо и плаћамо 110 евра месечну кирију. Почели смо нови живот. Сналазимо се, врло је тешко. Смо најстарији син и ја радимо и издржавамо породицу. Поносна сам на децу. Веома су скромна. Захвална сам свештенику Слободану из Сурчина, председници општине и свим добрим људима који нам помажу – прича Јелићева.

Немања (21), Кристина (19), Бојана (17), Невена (11), Лазар (9), Јелена (6), Лука (5), Димитрије (4) и Страхиња (2) са осмехом су дочекали екипу „Политике”.

У овој породици сви имају неко задужење. Када Николина ради, најстарија ћерка Кристина брине о млађој деци, води их у школу и вртић. Бојана најчешће кува, а Невенапере судове. Немања се стара о дрвима за огрев.  Кристина се већ навикла на нови живот у Сурчину, али јој недостају село и стари другари. Шестогодишња Јелена редовно сређује кућу. Бојани је, чини се, најтеже пала прича о њиховом пређашњем животу. Чим је почела да говори о томе, појавиле су јој се сузе.

– Много се разликује наш живот сада. Лепше је. Све имамо – каже Бојана, док мама Николина климајући главом потврђује то, наглашавајући да се више не плаши за безбедност и да је оно због чега је стрепела целог живота сада иза ње.

– И раније сам размишљала да побегне из пакла насиља, али сам стално мислила како немам где да живи. Последњих пет, шест година је живот са бившим мужем био неиздржив. Тукао ме је и малтретирао, а деца су вриштала и плакала. Схватила сам да морам да га напустим. Спаковала сам децу и побегли смо. Да сам знала да ће бити овако како је сада, давно бих отишла. Није ми лако да све постигнем: у једном дану сам мајка која иде и у пети и у трећи разред, па мама детета у пубертету, па малишана коме је потребно раме за плакање. Само нек су живи и здрави, а за остало ћемо се снаћи. Најстарији син ради по неколико смена на послу како помогао да се прехранимо – објашњава Николина Јелић. И свим женама које су изложене породичном насиљу поручује да не трпе, већ да после првих батина напусте особу која је на њих дигла руку.

Општина ће обезбедити плац за кућу

Општина Сурчин ће се потрудити да овој породици обезбеди кров над главом, истиче Весна Шаловић, председница општине, која је Николину Јелић позвала на разговор чим је чула у каквој су ситуацији она и њена деца.

– Рекла ми је да су јој потребни веш-машина и замрзивач, да нема телевизор, а ни дрва за огрев. Одлучила сам да јој помогнем не као председница општине, већ као човек. Када сам примила плату, купила сам јој веш-машину. Општина јој је набавила огрев. Потрудићемо се да им нађемо и неки плац на коме би уз помоћ хуманих људи подигли кућицу – наводи Шаловић.

Парох води акцију помоћиод Сурчина до Даблина

Протојереј ставрофор Слободан Радојичић, парох Прве сурчинске парохије и старешина храма Свете и преподобне Параскеве, највише је помогао десеточланој породици, а Николини Јелић је омогућио да ради у црквеној продавници.

–Познавао сам њене родитеље. Виђао сам њу и децу када су долазили у Сурчин. Сазнао сам да Николина има проблеме са супругом и када сам је видео схватио сам да је у тешком, депресивном стању и да је веома забринута како ће прехранити децу. Црква је покренула акцију којој се одазвало неколико парохијана, прикупили смо нешто новца како бисмо јој барем мало олакшали живот. Запослили смо је у црквеној продавници, а она се одужила савесним и одговорним радом. У Великој Британији сам провео 12 година. Апеловао сам на свештеника Радмила Стокића који ме је наследио у даблинској парохији да се и они прикључе нашој акцији помоћи Јелићима, што су и учинили – рекао је Радојичић.

Д. Давидов-Кесар

објављено: 16.02.2014
Извор: Политика

 


Остали текстови
15.10.2014., РАС прес

Ковентри - Град културе

Сваки град тежи да у току године има разне манифестације за своје грађане, поготово ако (као што је то случај са већином градова у Енглеској) у њима живе народи из разних земаља, разних религија и култура. Један од таквих градова је и Ковентри, у коме живе десeтине разних националности, религија и култура. Зато сваке године, другог викенда у септембру, у граду се одржава интернационални Фестивал посвећен "Лејди Годиви – Lady Godiva”.
12.4.2014., РАС прес

Дневник ратног хирурга

Дневник ратног хирурга др Миодрага Лазића
14.2.2014., РАС прес

И муџахедини су замукли!

Ратна 1994.година. Сарајевско ратиште, положај српских борбених снага на Грбавици - Јеврејско гробље. Празник Св. Трифун, 14-ти фебруар. Уочи Св. Трифуна сам са својом протиницом Секом стигао из Калифорније у српску ратну престоницу Пале. Као и обично, када смо долазили, били смо домаћински и братски примљени у дому Богдана и Кове Вукадин.
26.9.2013., РАС прес

Играјмо за Игора

Ми Срби имамо један изузетан таленат: "Брзо заборављамо своју историју и не поштујемо своје хероје". Тако је то било кроз нашу историју, а зашто би било другачије сада?
(1 / 1)