Насловна страна  |   Контакт  |   Latinica  |   Ћирилица  |   English  
 

Свештеник

Прото-ставрофор  Радмило  Ж.  Стокић
80  Empress  Road, DERBY,  DE23 6TE
Тел:  + 01332 346 438 (канц.)  и  + О7 521 213 513 (моб.)
E-mail:  proto.ras56gmail.com
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Рођен 24. јуна 1956.год. у селу Брзоходe, Општина Жабари. Основну школу је завршио у свом родном месту Брзоходу, а после много проблема и опструисања од тадашњих комунистичких власти, 1972.год. се уписује у Богословију Св. Саве у Београду, коју је завршио 1977.год. Ушао је у историју Богословије као једини ученик који је играо активно фудбал у О.Ф.К. Београду, који се налазио преко пута Богословије.

Захваљујући угледном професору Властимиру Ђорићу, иначе великом заљубљенику у фудбал, успева да оснује и фудбалски тим Богословије "Бели Орлови", који се такмичио на разним угледним ф. Турнирима у Београду и играо против Богословије у Сремским Карловцима. То је за оно време, конзервативног гледања на цркву-богослове, било незамислива мисија.

По доласку из армије, морао се одлучити између професионалног бављења фудбалом, или свештеничког позива. Ту дилему је брзо решио.

У брак ступа са Драгицом – Секом Митић из села Велики Поповац, која је одрасла и васпитавана у богомољачкој породици, а чији је деда Љуба био познати појац у цркви и вођа богомољачкој Покрета Св. Владике Николаја Велимировића у браничевском крају.

Рукоположен је у чин ђакона на Видовдан, а у чин свештеника на Ивањдан, 7. Јула 1979.год. у Зајечару од стране Епископа тимочког Г. Милутина и постављен на парохију у Злоту, код Бора.

После четири године проведених у Злоту, 20.јуна са својом попадијом Драгицом – Секом и сином Немањом стиже у Америку, прво у Њу Јорк, а потом у Чикаго, у Манастир Нову Грачаницу.

Ту бива ангажован око летњег дечијег Кампа, а са благословом Митрополита Иринеја (Ковачевића) на манастирском имању (са младим србима из Чикага и околине) прави фудбалски терен и организује (за 4-ти јул, Амерички национални празник) први фудбалски Турнир.

У септембру те 1983.год. по потреби службе одлази у Кансас Сити, државу Канзас, при храму Св. Архангела Михаила, у своју прву парохију у Америци. Парохија није имала редовног свештеника неколико година, па је требало доста труда обновити духовни живот у њој. Основана је парохијска школа суботом, а у недељу су деца долазила у цркву на богослужења, обновљен Хор, основане фолклорне групе (дечија и одраслих) основан фудбалски тим ...итд. Ту им се рађа друго дете, син Стефан, који сада игра професионално фудбал и ради као фудбалски тренер у свом родном граду Кансас Ситију.

По одређењу Митрополита Иринеја, 1985.год. одлази на нову дужност у град Индианаполис, држава Индиана, при храму Св. Николе. Поред редовних парохијских дужности, оснива редовну недељну школу, обнавља Хор, К.С. Сестара, оснива фудбалски Тим "Обилић" који се такмичи у лиги града, парохијски лист, фолклорну групу, а уписује се на Колеџ за активно учење енглеског језика. Ту им се 1987.год. рађа треће дете, син Милутин, који је сада студент Богословског Факултета у Манастиру Св. Сава у Либертвилу, Америци.

По потреби службе и благослову Митрополита Иринеја, крајем 1987.год. прима у дужност парохију Св. Архангела Михаила у граду Саратога (Сан Хосе) у Калифорнији. Ту га затиче и почетак рата у Отаџбини, 1991.год., где он, са својим Управом и парохијанима, већ на самом почетку ратних збивања (у јулу 1991.год.) оснива хуманитарни "Крајина Фонд", са циљем помоћи страдалном српском народу, прво у српској Крајини, а онда и на просторима БиХ где су наредне (1992.год.) отпочела ратна збивања. Парохија у Сарагоги постаје центар свих националних и хуманитарних активности за ткз. Сан Франциско Беј Ерију (парохије; у Сан Франциску, Окланду, Мораги, Купертину, Санта Клари ...) како због свог положаја, а још више због укључивања великог броја патриота у помоћи ратом напаћеном народу српском. Активности су биле разнолике; прикупљање лекова, хране, одеће, обуће, медицинских апарата, организовање разних видова молитвених окупљања "Молитава за мир", сакупљање новчаних средстава, демонстрација у Сан Франциску, Вашингтону ..., збрињавању тешких рањеника у рату, банкета захвалности лекарима који су их бесплатно лечили, дочеку Престолонаследника Александра Карађорђевића и Принцезе Катарине, црквених великодостојника попут блаженоупокојеног Патријарха Павла, Патријарха руског Алексеја, угледног грчког Митрополита Антонија (доказаног пријатеља срба), Митрополита Кристифора и Иринеја, руских Епископа, као и многих српских (у оно ратно време ретких) угледних Американаца, пријатеља срба, попут; мајора Ричарда Фелмана (кога су четници спасили у II светском рату), Питера Махера, Роналда Хатчета, Конгресмена из Вискансина Џима Мудија...итд. Упоредо са тим активностима, прота је у току рата са својом протиницом Секом, често одлази на ратно подручје у мисију посете и помоћи рањеницима, ратној сирочади, удовицама ...итд.

Поред тих хуманитарних (ратних) активности, парохија је имала своје редовне активности. Основан је професионални Хор и доведен диригент из Србије, основана српска школа са три разреда, основане две (дечија и одрасли) фолклорне групе, одржавани су недељни часови веронауке за одрасле, основан парохијски лист који се штампао тромесечно, организовани епархиски Турнири у голфу, куглању, редовни годишњи фудбалски Турнири, основан фудбалски Тим "Бели Орлови" који су водили некадашњи познати фудбалери, Мирко Стојановић (бивши голман Црвене Звезде и репрезентације) и Влада Тодоровић (бивши играч Партизана и репрезентације), а тим се такмичио у лиги, а и учествовао на свим великим српским Турнирима у Америци и Канади.

Због ратних збивања, одложена је планирана изградња новог храма, приоритет је дат помоћи свом народу у невољи, али се интезивно радило на уједињењу двеју парохија (у Купертину и Саратоги) што се, Божијом помоћу, после 7 год. заједничких активности и догодило. То духовно и административно јединство је допринело, да је црква у Купертину продата, а са тим парама је већ у изградњи нова црква у Саратоги. Највећа добит је свакако јединство "живе" цркве Христове, народа, као и духовно укључење великог броја младих интелектуалаца – срба у живот цркве, који су сада и на челу исте.

После 11 год. проведених у тој парохији, а 15 у Америци, прота је прихватио "изазов" Пр. Владике британско-скандинавског г. Доситеја и примио се дужности оснивања, тј. активирања духовног и националног живота парохије Св. Вел. Георгија у Краљевини Данској.

Дужност пароха је примио у септембру 1998.год. у Копенхагену, у данској лутеранској цркви. Наредних девет ипо година су биле "изазовне" по свим питањима. Без свога храма, Управе, без услова (због скупоће) за живот са породицом, парохија је била на простору читаве државе данске, као и нових ратних страхота на Космету и Нато бомбардовања, потребе за поновну помоћ свом народу ...те се у таквим непостојећим условима требало обезбедити редовни духовни и економски живот у парохији. Црква је била буквално у коферима, као и свештеник, путујући бусом и возом, често се спавало у кућама верника а неретко служило у различитим црквама, од недеље до недеље.

Поред свих тих проблема, протиница Сека је (долазећи по потреби из Србије) основала К.С. Сестара "Св. Петка", основана су 8 богослужбена места (Копенхаген, Хилерод, Фредериксверк, Хелсингер, Нествед, Оденсе, Силкеборг и Олборг), Хор, после две године лобирања код Бискупа Копенхагена, добијена је њихова црква на дугорочно-бесплатно коришћење са свим просторијама, основана српска школа "Св. Сава", која је после пар година постојања, 2005.год., добила статус школе Дијаспоре, под патронатом Министарства Просвете Србије, са 293 ђака распоређених у 7 градова Данске, основан је парохијски лист "Звоно", хуманитарни Фонд Свети Ђорђе (за време Нато бомбардовања) из кога је упућена помоћ од 2,500 пакета на Космет и збринуте избеглице у Манастиру Ђурђеви Ступови у Беранама, Црна Гора, организоване су важне прославе са угледним гостима, а ту је свакако најважнија прослава "200-то Годишњице 1-ог Српског Устанка" 2004.год., када су гости били, Преосвећени Епископи, Доситеј и Јоаникије, Принц Владимир и Принцеза Бригита Карађорђевић, глумац Данило Лазовић и Хор Св. Серафим Саровски из Отаџбине, Министар Вера Данске, Амбасадори Русије, Грчке, Кипра, Србије, Козул Србије из Малмеа, Шведске, заменик Бискупа Копенхагена ...руска принцеза из царског дома Романових ... као и други угледни гости. Многи књижевници, песници, глумци, писци, попут Матије Бећковића, Данила Лазовића, Радована Калабића, Мирка Бабића, Мише Вујовића ... и других су били гости СПЦ у Копенхагену, иако у туђим просторијама, али увек српски и братски дочекани и угошћени.

По потреби и одређењу Пр. Владике Доситеја, прота Радмило 2008.год. стиже на нову дужност, у Енглеску, у парохију Св. Апостола Петра и Павла
у Дарбију, као 13-ти парох по реду.

Прота Радмило је од стране Митрополита ново-грачаничког Иринеја за свој пастирски и национални рад у Америци награђен правом ношења црвеног појаса и чином протонамесника 1994.год., од стране Епископа Лонгина чином протојереја 1997.год., а од стране Епископа британско-скандинавског Доситеја 2004.год. чином протојереја-ставрофора, тј. постаје крстоносни прота, што је и највеће свештеничко звање.

Професор Александар Ћирић је имао обичај да каже својим студентима; "Добра попадија је две трећине попа", што је од стране студената   схватано као добра шала. Али пракса управо то потврђује, јер је протиница Сека, десна рука, и у цркви и ван ње, проти Радмилу, што је и дан-данас.

Духовна ситуација на простору читаве Енглеске (о томе се већ озбиљно разговара на Епархијским Седницама) па самим тим и у дарбијској парохији није добра. И овај нови интернет "сајт" би требао да буде од помоћи (поготово онима који поседују компјутер) како да их едукује по питању учења наше православне вере, тако и да их информише, са надом и да их заинтересује, за живот и рад наше парохије. Уједно је ово и отворен позив свим парохијанима да узму активног учешћа у животу и раду наше "живе" цркве Христове, тј. наше парохије.

Како ће се даље развијати и напредовати духовни живот у дарбијско-лестерској парохији, зависи од сваког појединачно, и од свих нас заједно.

ЖИВЕО НАМ НА МНОГАЈА ЉЕТА ОЧЕ ПРОТО !!!