Насловна страна  |   Контакт  |   Latinica  |   Ћирилица  |   English  
 
4.9.2013.

Абортус

Свештеник Илија Шугајев:

АБОРТУС

(уз филм "Не убиј")

 

Подсетићу на то да смо у прошлој беседи анализирали грехове који се пре познанства дешавају код момка и девојке, и код мужа и жене. Данас ћемо се дотаћи грехова у следећој етапи породичног живота: отац и мајка. Сад нећу помињати грехове који су везани за васпитавање деце, већ оне који спречавају супружнике да постану отац и мајка. То су пре свега абортуси.

Већ смо помињали тему абортуса, говорећи о телесној вези између родитеља и деце. Подсетићу да дете у мајчиној утроби од самог момента зачећа не може да се сматра мајчиним органом; оно је потпуно засебан организам који је мајци дат на чување у утроби

Сад ћемо погледати филм о абортусу, у коме је испричано и приказано све што је потребно. Међутим, пре филма истаћи ћу један моменат. Више пута ћете из уста разних људи чути реченицу којом оправдавају абортусе: "Дете треба да буде жељено".

Навикли смо да око нас има много демагогије, али од тога нисмо постали искуснији. И увек изнова бивамо преварени. Једна од главних метода демагогије је следећа. Чини се да се од правилних фраза граде потребни закључци, али је при том логика на основу које се закључци доносе потпуно лажна. Једна оваква тачна реченица коју људи користе да би некоме испрали мозак јесте фраза о жељености деце. Ова фраза звучи лепо, њен смисао је готово очигледан и не изазива никакву сумњу. Наравно, дете треба да буде жељено! Лаж почиње онда кад из ове мисли људи крену да изводе закључке. Заиста, из ове мисли се могу извести два потпуно супротна закључка.

Нормалан закључак ове реченице, који одражава њен истинити смисао је следећи. Чим се дете појављује (а ово се, по учењу Цркве, дешава у тренутку зачећа), оно од тог момента мора ПОСТАТИ жељено. Дете не може да буде нежељено. Чак и ако је било нежељено до свог настанка (односно зачећа), када се појавило, оно постаје жељено. Нека има само 2-3 дана, недељу или месец, али за мајку је то већ њен човечуљак, њена мрвица, и она више не може да га не воли. То је нормалан закључак.

Међутим, постоји још и ненормалан закључак. "Нисам га желела, нисам хтела да се оно појави, али се оно појавило. Оно мора да буде жељено, али га ја сада не желим, зато, нека га не буде". Да, није се десило да је дете жељено и то значи да га треба избрисати из списка живих; просто треба причекати док се не појави жеља за децом – онда ћу да рађам. А док жеље нема, мирне душе могу да убијам своју своју зачету децу, јер дете треба да буде жељено!

Сећам се приче једне жене о њеној породици. Прво дете је већ одрасло, друго се родило као инвалид, заостаје у развоју и захтева много труда и неге. Без обзира на средства за контрацепцију, рађа се треће дете. Она нема снаге, а ни новца, а и тешко јој је да се запосли поред такве деце (с једне стране инвалид, а са друге беба). "Да, било ме је срамота и да рађам, већ сам у годинама, смејаће ми се: Ето, решила да роди под старе дане". Али, абортус јој није падао на мамет. "Можда ћу морати да га дам у дечији дом", уздише мајка показујући на најмлађе дете. Предлажем: "Имам међу познаницима једну породицу, они желе да усвоје ваше дете. Да ли ћете га можда дати?" "Шта вам пада на памет! Нипошто нећу дати дете. Хоћу да га дам само ако могу да се виђам с њим и да га поново узмем кад ми буде лакше. А можда га уопште и нећу дати у дом".

То је нормалан став једне нормалне жене. Да, тешко је, да, нисам хтела дете, али оно већ постоји и то је моје дете, волим га и никоме и никад га нећу дати. За ову жену дете не може бити нежељено.

На жалост, немају све жене данас овако нормалан став. И све се чешће појављује друга логика, логика врло окрутног и самољубивог човека. С друге стране, људи покушавају да сакрију суровост лепим правилним фразама.

Покушаћу да илуструјем све безумље приликом покушаја да се оправдају абортуси фразом о жељености деце. Претпоставимо да кажем: "Морам да живим у љубави са свима". То нико неће спорити. Врло тачна мисао. Али, сада изводим следећи закључак: "Пошто неке људе не волим, ја ћу их убијати, јер са свима треба да живим у љубави". Од таквог закључка човека обузима ужас. Али, онда треба да се ужасава и од фразе типа: "Идем на абортус зато што дете треба да буде жељено".

Лаж се састоји у томе што фраза: "Треба да живим у љубави са свима", претпоставља мој рад на себи, а не право на убиство других људи. Ако некога не волим, ја морам да натерам себе да се помирим с тим човеком и да живим са њим у миру. И фраза "Дете мора бити жељено", такође претпоставља рад на својој души. Мајка мора да савлада свој недостатак жеље да има дете: "Оно се појавило и ја морам натерати себе да га заволим".

Жена која иде на абортус мора да схвати да овај злочин не чини због тога што дете мора да буде жељено, већ зато што није хтела да заволи своју мрвицу, чије срдашце бије под њеним срцем.

После филма

Наравно, лакше је убити кад још не видиш своју жртву. Чим се дете роди, човеку је већ жао да га убије.

Скрећем вашу пажњу на оно о чему се говорило у филму. Абортусом жена наноси већу штету здрављу своје будуће деце него себи. Абортус је врло окрутна операција за тако нежан орган у којем треба да се развија дете. Материца је као изриљана земља спремна на прими у себе зачети плод и да га храни за време трудноће. После абортуса, кад се након одстрањивања детета материца буквално иструже да у њој не би ништа остало, по правилу остају ожиљци. Новозачето, овог пута "жељено" дете доспева у изранављен орган. И за време трудноће оно ће се много теже развијати. У најбољем случају родиће се слабо дете, а у најгорем – дете с озбиљним поремећајем у раду неких органа, нервног система, итд.

Свима који иду на абортус бих дао следећи савет – родите и оставите у породилишту. Сву децу коју родитељи оставе у породилишту неко усвоји у року од шест до осам месеци. То ће бити боље и за дете које ће наћи родитеље који га воле и за саму породиљу, која ће сачувати своје здравље и здравље своје будуће деце.

 

Из књиге свештеника Илије Шугајева,

"Једном за цео живот" – разговори са средњошколцима

о браку, породици и деци,

штампане са благословом Патријарха московског и

целе Русије Алексија II,

стр. 101-105